У ренесанси (15. и 16. век) се јавља тежња да се страра уметност (антика) прикаже у новом препорођеном руху (енг.renaissance значи препород)[3]. То је време када се штампају прве ноте (Јохан Гутенберг). Најзначајнији представници ренесансе су Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина и Орландо ди Ласо.
У бароку (крај 16. и почетак 18. века) први пут се снажно развила инструментална музика. Као што у сликарству и архитектури барокну уметност карактеришу сјај и величина, мноштво украса и немирних, преплетених линија, контрасти светлог и тамног, тако се сличне одлике запажају и у музици те епохе: она је препуна орнамената (украса), једновремено звуче мелодијски самостални гласови (полифонија), контрасти f и p су нагли (без крешенда и декрешенда), а ритам тече у сталном покрету. Најзначајнији композитори барока су Јохан Себастијан Бах, Антонио Вивалди и Георг Фридрих Хендл.
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Oktobar 2014 [3]
